План албанских сепаратиста Косова да уз подршку САД и Европске уније угуше српски отпор на северу покрајине поприма све реалније обрисе. Изјаве власти Приштине и заоштрене међународне дискусије о косовском проблему омогућавају нам не само да изведемо закључак да албански екстремисти планирају оружану операцију, него и да представимо могући развој догађаја, расподелу улога, а и да оценимо степен међународне потпоре која је обећана премијеру Косова Хашиму Тачију и другим бившим главешинама терористичке „Ослободилачке војске Косова“.

Одржано 22. јануара отворено заседање Савета безбедности ОУН о Коосву обележено је усијањем страсти без преседана. По први пут од времена дискусија у лето 2007. године (када је Русији пошло за руком да баци у корпу разрађену од стране Запада резолуцију о признавању независности Коосва на основу плана специјалног представника Генералног секретара ОУН Марти Ахтисарија) позиције страна су сасвим јасно искристалисане. Водеће државе управо као да говоре различитим језицима. Ако су Генерални секретар ОУН Бан Ки Мун, САД и западноевропске земље које су га подржале, позвали – цитирамо извештај Генералног секретара – на „флексибилност у раду на одређивању начина деловања у поглеу учешћа Косова у регионалним и међународним механизмима и форумима“, Русија и Србија су у томе видели „истискивање“ ОУН са Косова и легитимизовање независног статуса покрајине. Међутим, у центру јавних дискусија по први пут се нашао припремани у Приштини такозвани план за „коначно решење питања Северног Косова“. О том је плану неколико дана пре заседања говорио премијер Тачи, који је изјавио да се дати план припрема уз учешће међународних представника и да има за циљ „јачање суверенитета и територијалне целовитости Косова“. Ова, 2010. година, требало би да буде „година консолидације косовске државе“ – обећао је Хашим Тачи. Међу основним задацима у плану је предвиђена ликвидација српских органа власти и управе, створених у граду Косовска Митровица и српским општинама које гравитирају овом граду, на основу избора који су одржани маја 2008. године у складу са законодавством Србије. Сем српских представничких органа, основни ударац ће бити усмерен против српских полицијских органа и царинских служби, које данас колико-толико контролишу трафик преко административне границе Косова са осталом Србијом.

Размештене на Косову натовске снаге КФОР пружају албанцима оружану подршку. Према расположивим информацијама, то питање је принципијелно решено у току раније посете Приштини команданта јужног крила НАТО у Европи, амнеричког адмирала Марка Фицџералда. По окончању својих преговора са косовским руководством и командом снага КФОР он је органе власти косовских Срба означио као…“Опасност по безбедност“ Косова. „Сва кршења резолуције 1244 Савета безбедности ОУН ми третирамо као опасност по безбедност. Пошто паралелне структуре власти нису прихватљиве по тој резолуцији, ми изражавамо забринутост“, – подвукао је адмирал.

Посебна пажња у плану Приштине поклоњена је међународном покривању припремане операције. Тај задатак је стаљен у надлежност САД и Европске уније. Американци треба да блокирају покушаје Србије и Русије да усвоје резолуцију у Савету безбедности ОУН. Од Брисела се пак тражи да још више пооштри притисак на руководство Србије како би она одустала да подржава косовске Србе и затворила административну границу са Косовом за српске добровољце.

Што се тиче времена извођења операције, она може бити реализована већ у априлу. То ће се догодити након објављивања расплинутог саветодавног мишљења о статусу Косова Међународног суда ОУН у Хагу и стварања на северу покрајине „општине Митровица“. У њеном руководству ће бити ангажовани албанци и мањи број Срба који пристану да сарађују са Приштином. Познати по својој прозападној оријентацији председник Србије Борис Тадић је у свом излагању поводом антисрпског плана Приштине, НАТО и ЕУ био веома опрезан. Он је изјавио да „разрађено у Приштини „коначно решење питања Северног Косова не носи ничег доброг онима који тамо живе“. Још отвореније се и жешће изразио први заменик сталног представника Русије у ОУН Игор Шчербак. „Ми сматрамо да у садашњој сложеној ситуацији треба одлучно пресецати покушаје – ма од кога они долазили – промовисања штетних концепција за Косово, које не само да на најгрубљи начин крше резолуцију Савета безбедности ОУН 1244, него и провоцирају напетост у покрајини и тамо дестабилизују ситуацију“.

У разрађени план, према расположивим информацијама, умешали су прсте не само чланови косовске владе, него и руководилац Међународне цивилне канцеларије на Косову Питер Фејт, који је такође на челу косовске мисије Европске уније. Та је канцеларија отворена у пролеће 2008. године – одмах након самопроглашења независности Косова и његовог признавања од стране САД и водећих земаља-чланица ЕУ. У састав датог органа (који није предвиђен ни у ком документу ОУН) улазе представници 14 држава ЕУ и НАТО, а такође Швајцарска, која се бави практичном реализацијом на Косову „Ахтисаријевог плана“, који је разрађен у бриселским коридорима, али није одобрен од стране Савета безбедности ОУН. Карактеристично је да заступник Косова на заседању Савета безбедности ОУН министар иностраних послова у сепаратистичкој влади Скендер Хисени у свом излагању уопште није коментарисао план за Северно Косово. А када се појавио пред новинарима, он је увијено саопштио да Мисија Европске уније на Косову и Међународна цивилна канцеларија „не промовишу никакву врсту „коначног решења питања Северног Косова“.

Анализа оног што се догађа у последње време око Косова омогућава да се изведе закључак, да се разрада сценарија за угушивање српског отпора обавља на ширем нивоу, а не само на Косову. По својим основним параметрима (незадржива оружана операција уз подршку псеудомировних снага НАТО и ЕУ, њена међународна политичко-дипломатска логистика, коришћење марионетске администрације) план за „коначно решење питања Северног Косова“ кореспондира са оним сценаријем који је председник Грузије Михаил Сакашвили разрадио за војну операцију против Јужне Осетије августа 2008. године. Чак је и циљ оба документа аналоган (у приказу Сакашвилија он је формулисан као „успостављање уставне јурисдикције“).

А још раније – у августу 1995. године – аналоган сценариј је испробан у односу на крајинске Србе. Хрватска је против њих упутила регуларну армију, а САД и Европска унија су обавили политичпку логистику. Уосталом, тада се она показала сувишном, пошто ни власти Југославије, ни руководство Русије реално нису стали иза Републике Српска Крајина, која се гушила у крви. Тадашњег југословенског лидера Слободана Милошевића више је бринуло уклањање рукама међународних посредника са општесрпске политичке сцене Радована Караџића и Ратка Младића, које је он без основа сматрао главним и најопаснијим конкурентима. Што се Москве тиче, Балкан тада није био у сфери њеног нарочитог интересовања, и Москва је испољавала тек делимично интересовање само за босанско сређивање.

Како ће се развијати догађаји овог пута – веома је тешко рећи. Јер сем косовског, на мапи нових балканских ратова могуће је појављивање исто тако важног за Српство, Православље и Русију босанског фронта. Њега је већ обећао да ће отворити председник Хрватске Стипе Месић, који одлази са своје функције 18. фебруара. Он је изјавио да хрватска армија треба да изведе војну операцију против босанске Републике Српске, ако она спроведе референдум о самоопределењу по косовском обрасцу.

(Наставак следи)

__________________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радио-станице «Глас Русије».

Tekst na engleskom jeziku možete naći na Global Research