Пораз је стање духа.

Побеђени сте када се препустите очају. Побеђени сте када вас непријатељ натера да признате пораз. Побеђени сте када непријатељ успе да вам наметне своју вољу. Никако пре.

Сви око вас су „прихватали реалност“, били „мудри“ и лојално служили туђину. Послушно се „частили“ мрвицама с његовог стола. А на вас су се обрушили ратови, прогони, сатанизација, бомбе, санкције, пучисти, скакавци квислиншког култа и економија деструкције. Па опет данас њима није ништа боље него вама. И то само од 1990. наовамо, о историји пре тога – нимало различлитој – да се не говори.

Наравоученије, ко уме да га види.

НАТО је после 78 дана бомбардовања Србије са олакшањем потписао примирје у којем се одрекао скоро свих својих ратних циљева. Зато је и организован петооктобарски пуч, јер се морало преваром где сила није успела. Чак и данас, после свега, имате Устав, имате резолуцију 1244, имате Дејтон. Иако у жару своје мржње и сујете Империја немилице руши сопствени поредак, ни она не може то да промени, већ јој је неопходно да то за њу учините ви.

Данас, кад вам подрепаши Империје говоре да је капитулација једини избор а ропство нема алтернативу, победа је надохват руке. За њу је потребна само једна реч, један избор: „Нећу“.

Признајте „Независну државу Косову”! Нећу.

Признајте кривицу за распад Југославије, амнестирајте злочинце над Србима, прихватите измишљена злодела и клевете као истину! Нећу.

Одреците се своје земље, вере, писма, културе, историје, идентитета; постаните бесловесна ЕУропска руља! НЕЋУ.

Сва зла која су могли да вам учине, већ су учинили. Али ни после 20 година – или двеста, или хиљаду, како се узме – не могу да вас победе. За то им је потребан ваш пристанак. Без њега, могу само да вас убију. Није да се нису трудили.

Већ сте непобеђени. Оног тренутка када им ускратите пристанак, када кажете и одлучите „нећу“, постајете и непобедиви.